Јутрос је осванула вест као радост у срцу моме, да је рођен још један Србин на Kосову и Метохији! Мајка га је у муци донела на свет и са муком ће давати себе за њега цео свој живот…

Рађањем овог малог бића мајка је родила себе и свог мужа и њихову међусобну нераскидиву везу отелотворила! Волеће га цео свој живот! Свака мисао ће бити прво њему намењена. И последња мисао на овом свету у тренутку смрти њене биће ово мало биће.

Рађање деце као отелотворења љубави на Kосову и Метохији даје нам нову наду, а то је да љубав и даље живи. Нити се рађа дете без љубави нити је дете ишта друго а да није љубав. Донети љубав на свет вођењем љубави и Богом благословеног брака крунисане, животни је подвиг вредан смисла живљења и умирања.

Сад ће неко рећи како није фер што је дете рођено под окупацијом. А зар је живот икоме фер? А зар иначе нисмо под окупацијом?

Цео живот смо окупирани и заокупирани нечим, а ако је то ишта друго а не вечност и вредности које тамо воде, онда је то бачен и промашен живот. Деца су љубав којом се улази у Рај.

Нема већег смисла на кугли земаљској него у окупацији родити дете! Размислите мало и схватићете да је свако рађање пројава вере, љубави и наде  – и то као највећа икона  васкрсења! Да, бебе су икона васкрсења!

Ево једног православног домаћина који је весник да ће васкрснути љубав ма где год се она родила!