Хурон који је срцем препознао Господа

Рођен почетком седамнаестог века, Јосиф Чиватенхва је живео у Ососанеу, у Канади, где је трговао крзном. Био је у блиском сродству са великим хуронским поглавицом, не баш богат земаљским добрима, али надарен посебним особинама. Имао је поштовање својих сународника због свог начина живота у коме су му коцкање, пушење и преједање били страни.

У раној младости се оженио девојком из свог народа, по имену Аонета. Разумео је и поштовао брачну заједницу, иако је верност у браку међу Хуронима била готово непозната. Укратко, послушан природном закону који је Бог уписао у срца свих људи, млади Индијанац је већ живео на узоран начин.

Када је први пут срео језуитске мисионаре 1636, Чиватенхва је био дубоко дирнут хришћанским учењем, упркос чињеници да су други чланови његовог племена Хурон кривили ове мисионаре за епидемије које су избиле у њиховим земљама. И сам се разболео, тешко, живот му је висио о концу. Велика жеља му је била да се крсти и 16. августа 1637. године примио је Свето крштење. Молитве Светом Јосифу, чије је име добио на крштењу, вратиле су му снагу и здравље.

”Пошто је Богу по вољи да ми врати здравље“, рекао је нови хришћанин, „одлучан сам да Му будем веран целог живота. Постараћу се да Га и други познају.“ До смрти се држао ових речи и постао је апостол Хурона, а пре свега апостол у својој породици.

19. марта 1638. крштена је његова жена, као и неколико рођака. Истог дана, отац Жан де Бребеуф је благословио заједницу Јосифа и Марије Аонете, прославивши тако први хришћански брак у Хуронији.

Чиватенхва није дозвољавао својим сународницима да вређају Бога. У срцу је носио како да поучава оне које му је Господ непосредно поверио. Његова породица је била пример истинског хришћанског живота. О Богу је проповедао у свим приликама, и то снагом која је могла доћи од самога Господа. Делима је сведочио речи, јавно је исповедао своју веру, одбијао је да присуствује паганским церемонијама, што је код многих изазивало мржњу и осуду.

Преплављен захвалношћу за мисионаре који су га научили правој вери, Чиватенхва им је свом снагом помагао у њиховом апостолском раду. 1639. године постао је први администратор Католичке цркве у Канади. Помагао је језуитима да преводе химне и молитве са француског на хуронски језик. Био је импресиониран поукама Светог Игњатија и његовим духовним вежбама.

1640. епидемија је преполовиле популацију Хурона, али је он остао истрајан у својој вери и када је неколико чланова његове породице умрло или се разболело, и када је његова снаја подлегла болести и умрла у року од 48 сати од свог крштења.

Другог августа 1640. убијен је томахавком од стране двојице Хурона који су га мрзели због његове оданости хришћанским мисионарима…

Убрзо након Јосифове смрти, Свети Жан де Бребоф имао је визију њега у његовој небеској слави: „Видео сам павиљон или куполу како се спушта с неба и ослања се на гроб нашег хришћанина. Тада ми се учинило да је неко подигао два краја павиљона, повлачећи га нагоре, као да га жели одвести на небо… Визија је трајала дуго. Осећао сам да је Бог желео да схватим стање ума овог доброг хришћанина.“

Принос великодушног мученика убрзо је донео обилне плодове. Након његове смрти, преумњења су се умножила, почевши од његовог рођеног брата – такође крштеног Јосифа – кога је узалуд покушавао да придобије код Бога током свог живота…

Остала је забележена Чиватенхваова молитва Господу:

”Господе Боже, коначно Те познајем. Хвала Богу! Сада Те познајем. Ти си створио земљу у којој живимо, небо изнад нас; Ти си створио нас, који се зовемо људима. Као што смо ми господари кануа које смо направили и кућа које смо изградили, тако си Ти наш Господар, Ти који си створио нас. Није, међутим, много то што смо господари свега што имамо: ми смо господари свог кануа и своје куће само за кратко време. Али Ти си Господар нас људи заувек.

Докле год живимо, како можемо сумњати да си Ти Господар? И када умремо, Ти си и даље Господар. Ти си сам створио све ствари; Стога, савршено, ти си Господар. Нема никог другог с’ Тобом. Ти си изнад свега оно чега би требало да се плашимо, Тебе изнад свега треба да волимо, јер Ти си Свемогући, јер си Ти онај који нас заиста воли највише. Што се тиче људи и демона, ниједан од њих није моћан. Не, не, демони нису моћни; штавише, они нас не воле.

Зато Ти данас на посебан начин захваљујем што си желео да Те упознам. Ти нас волиш до крајности: сада, коначно, посвећујем Ти своју личност која стоји пред Тобом; сада, коначно, признајем Те за свог Господара. Ти си мој једини Господар. Једноставно нареди. Нема везе ако будем патио, једноставно ћу мислити: тако је како мој апсолутни Господар хоће…

Сви смо ми Твоја створења. Што се мене тиче, ја сам ништа. Не желим да бринем шта би се могло догодити у нашој породици. Једноставно ћу помислити: Бог, чија смо створења и који нас воли, постараће се за то. Ако је Његова намера да наша породица постане сиромашна, сматраћу: ово је Воља Бога који нас воли. Ако Он намерава да наша породица буде богата, сматраћу: не знам шта Бог намерава. Бићу још више страшљив и пазићу на начин како живим. Богатима је лако да буду грешни, јер без да они то примете, ђаво им се одмах придружи. Авај, узалуд се неки људи хвале својим богатством. Не, свакако, богати нису већи од сиромашних. Волиш нас подједнако, и богате и сиромашне.

О, како сам срећан што сам коначно сазнао Твоје планове, о Боже који нас волиш. Захваљујем Ти и пред Тобом се одричем своје личности. Ето, ограђујем се од свега што нам је вредно док смо живи; Не придајем више пажњу томе: Ти једини, јединствено, располажеш са мном као мој Господар.

Било је величанствено то што си једноставно пожелео да људи постоје. Требало је већ одавно да Ти захвалимо за то, јер си нам оставио много тога на земљи у чему уживамо. Али Ти си учинио и више од тога. Пожелео си да људи, када умру, оду у Рај где ће живети заувек. Не желим да замишљам шта је Рај заиста. Надишао бих изнад себе када бих истраживао шта је то, јер ја сам ништа. Мора ми бити довољно да знам да је то Твоја воља (за нас да идемо у Рај).

Коначно, заиста и истински верујем. Не постоји ништа у шта бих и најмање сумњао, јер Ти ниси лажов. Увек говориш истину, шта год да кажеш. Мени је довољно што си рекао: „Нећу ти ништа одбити у Рају“. Верујем Ти, јер Теби ништа није тешко да урадиш. Штавише, Ти нас волиш. Твоја реч је разлог моје наде. Није ли, дакле, истина да више не треба да приговарамо за патње током нашег живота? Ево шта ће се десити: што више патимо, више ћемо имати користи од тога на Небу. Штавише, када патимо, мање смо везани за свој живот.

Ах, заиста, смрт више није нешто чега се треба бојати! То је због страха да не изгубимо делић ништавила – земље – да се плашимо да умремо. Заиста, нисмо паметни, јер на Небу ћемо бити срећни.

Током нашег живота на земљи, ми смо као они који тргују. Они који одлазе да би трговали стално пате. Пустићу вас да замислите како се радујемо када смо на путу кући. Само мислимо: сад смо скоро код куће, сад смо на крају наших мука! Тако исто би требало да буде и када смо пред умирањем. Требало би да мислимо: на крају сам својих невоља! Господе Боже, ово је моје осећање. Коначно се више не бојим смрти. Радоваћу се кад умрем. Нити желим да тугујем или да будем тужан због смрти мојих вољених. Једноставно ћу помислити: Бог их је решио; Његов је план да иду у Рај, па их треба пустити нека иду. И помислићу: Бог их јако воли, јер је Његова воља да оду и буду савршено срећни.”