Rođen početkom sedamnaestog veka, Josif Čivatenhva je živeo u Ososaneu, u Kanadi, gde je trgovao krznom. Bio je u bliskom srodstvu sa velikim huronskim poglavicom, ne baš bogat zemaljskim dobrima, ali nadaren posebnim osobinama. Imao je poštovanje svojih sunarodnika zbog svog načina života u kome su mu kockanje, pušenje i prejedanje bili strani.

U ranoj mladosti se oženio devojkom iz svog naroda, po imenu Aoneta. Razumeo je i poštovao bračnu zajednicu, iako je vernost u braku među Huronima bila gotovo nepoznata. Ukratko, poslušan prirodnom zakonu koji je Bog upisao u srca svih ljudi, mladi Indijanac je već živeo na uzoran način.

Kada je prvi put sreo jezuitske misionare 1636, Čivatenhva je bio duboko dirnut hrišćanskim učenjem, uprkos činjenici da su drugi članovi njegovog plemena Huron krivili ove misionare za epidemije koje su izbile u njihovim zemljama. I sam se razboleo, teško, život mu je visio o koncu. Velika želja mu je bila da se krsti i 16. avgusta 1637. godine primio je Sveto krštenje. Molitve Svetom Josifu, čije je ime dobio na krštenju, vratile su mu snagu i zdravlje.

”Pošto je Bogu po volji da mi vrati zdravlje“, rekao je novi hrišćanin, „odlučan sam da Mu budem veran celog života. Postaraću se da Ga i drugi poznaju.“ Do smrti se držao ovih reči i postao je apostol Hurona, a pre svega apostol u svojoj porodici.

19. marta 1638. krštena je njegova žena, kao i nekoliko rođaka. Istog dana, otac Žan de Brebeuf je blagoslovio zajednicu Josifa i Marije Aonete, proslavivši tako prvi hrišćanski brak u Huroniji.

Čivatenhva nije dozvoljavao svojim sunarodnicima da vređaju Boga. U srcu je nosio kako da poučava one koje mu je Gospod neposredno poverio. Njegova porodica je bila primer istinskog hrišćanskog života. O Bogu je propovedao u svim prilikama, i to snagom koja je mogla doći od samoga Gospoda. Delima je svedočio reči, javno je ispovedao svoju veru, odbijao je da prisustvuje paganskim ceremonijama, što je kod mnogih izazivalo mržnju i osudu.

Preplavljen zahvalnošću za misionare koji su ga naučili pravoj veri, Čivatenhva im je svom snagom pomagao u njihovom apostolskom radu. 1639. godine postao je prvi administrator Katoličke crkve u Kanadi. Pomagao je jezuitima da prevode himne i molitve sa francuskog na huronski jezik. Bio je impresioniran poukama Svetog Ignjatija i njegovim duhovnim vežbama.

1640. epidemija je prepolovile populaciju Hurona, ali je on ostao istrajan u svojoj veri i kada je nekoliko članova njegove porodice umrlo ili se razbolelo, i kada je njegova snaja podlegla bolesti i umrla u roku od 48 sati od svog krštenja.

Drugog avgusta 1640. ubijen je tomahavkom od strane dvojice Hurona koji su ga mrzeli zbog njegove odanosti hrišćanskim misionarima…

Ubrzo nakon Josifove smrti, Sveti Žan de Brebof imao je viziju njega u njegovoj nebeskoj slavi: „Video sam paviljon ili kupolu kako se spušta s neba i oslanja se na grob našeg hrišćanina. Tada mi se učinilo da je neko podigao dva kraja paviljona, povlačeći ga nagore, kao da ga želi odvesti na nebo… Vizija je trajala dugo. Osećao sam da je Bog želeo da shvatim stanje uma ovog dobrog hrišćanina.“

Prinos velikodušnog mučenika ubrzo je doneo obilne plodove. Nakon njegove smrti, preumnjenja su se umnožila, počevši od njegovog rođenog brata – takođe krštenog Josifa – koga je uzalud pokušavao da pridobije kod Boga tokom svog života…

Ostala je zabeležena Čivatenhvaova molitva Gospodu:

”Gospode Bože, konačno Te poznajem. Hvala Bogu! Sada Te poznajem. Ti si stvorio zemlju u kojoj živimo, nebo iznad nas; Ti si stvorio nas, koji se zovemo ljudima. Kao što smo mi gospodari kanua koje smo napravili i kuća koje smo izgradili, tako si Ti naš Gospodar, Ti koji si stvorio nas. Nije, međutim, mnogo to što smo gospodari svega što imamo: mi smo gospodari svog kanua i svoje kuće samo za kratko vreme. Ali Ti si Gospodar nas ljudi zauvek.

Dokle god živimo, kako možemo sumnjati da si Ti Gospodar? I kada umremo, Ti si i dalje Gospodar. Ti si sam stvorio sve stvari; Stoga, savršeno, ti si Gospodar. Nema nikog drugog s’ Tobom. Ti si iznad svega ono čega bi trebalo da se plašimo, Tebe iznad svega treba da volimo, jer Ti si Svemogući, jer si Ti onaj koji nas zaista voli najviše. Što se tiče ljudi i demona, nijedan od njih nije moćan. Ne, ne, demoni nisu moćni; štaviše, oni nas ne vole.

Zato Ti danas na poseban način zahvaljujem što si želeo da Te upoznam. Ti nas voliš do krajnosti: sada, konačno, posvećujem Ti svoju ličnost koja stoji pred Tobom; sada, konačno, priznajem Te za svog Gospodara. Ti si moj jedini Gospodar. Jednostavno naredi. Nema veze ako budem patio, jednostavno ću misliti: tako je kako moj apsolutni Gospodar hoće…

Svi smo mi Tvoja stvorenja. Što se mene tiče, ja sam ništa. Ne želim da brinem šta bi se moglo dogoditi u našoj porodici. Jednostavno ću pomisliti: Bog, čija smo stvorenja i koji nas voli, postaraće se za to. Ako je Njegova namera da naša porodica postane siromašna, smatraću: ovo je Volja Boga koji nas voli. Ako On namerava da naša porodica bude bogata, smatraću: ne znam šta Bog namerava. Biću još više strašljiv i paziću na način kako živim. Bogatima je lako da budu grešni, jer bez da oni to primete, đavo im se odmah pridruži. Avaj, uzalud se neki ljudi hvale svojim bogatstvom. Ne, svakako, bogati nisu veći od siromašnih. Voliš nas podjednako, i bogate i siromašne.

O, kako sam srećan što sam konačno saznao Tvoje planove, o Bože koji nas voliš. Zahvaljujem Ti i pred Tobom se odričem svoje ličnosti. Eto, ograđujem se od svega što nam je vredno dok smo živi; Ne pridajem više pažnju tome: Ti jedini, jedinstveno, raspolažeš sa mnom kao moj Gospodar.

Bilo je veličanstveno to što si jednostavno poželeo da ljudi postoje. Trebalo je već odavno da Ti zahvalimo za to, jer si nam ostavio mnogo toga na zemlji u čemu uživamo. Ali Ti si učinio i više od toga. Poželeo si da ljudi, kada umru, odu u Raj gde će živeti zauvek. Ne želim da zamišljam šta je Raj zaista. Nadišao bih iznad sebe kada bih istraživao šta je to, jer ja sam ništa. Mora mi biti dovoljno da znam da je to Tvoja volja (za nas da idemo u Raj).

Konačno, zaista i istinski verujem. Ne postoji ništa u šta bih i najmanje sumnjao, jer Ti nisi lažov. Uvek govoriš istinu, šta god da kažeš. Meni je dovoljno što si rekao: „Neću ti ništa odbiti u Raju“. Verujem Ti, jer Tebi ništa nije teško da uradiš. Štaviše, Ti nas voliš. Tvoja reč je razlog moje nade. Nije li, dakle, istina da više ne treba da prigovaramo za patnje tokom našeg života? Evo šta će se desiti: što više patimo, više ćemo imati koristi od toga na Nebu. Štaviše, kada patimo, manje smo vezani za svoj život.

Ah, zaista, smrt više nije nešto čega se treba bojati! To je zbog straha da ne izgubimo delić ništavila – zemlje – da se plašimo da umremo. Zaista, nismo pametni, jer na Nebu ćemo biti srećni.

Tokom našeg života na zemlji, mi smo kao oni koji trguju. Oni koji odlaze da bi trgovali stalno pate. Pustiću vas da zamislite kako se radujemo kada smo na putu kući. Samo mislimo: sad smo skoro kod kuće, sad smo na kraju naših muka! Tako isto bi trebalo da bude i kada smo pred umiranjem. Trebalo bi da mislimo: na kraju sam svojih nevolja! Gospode Bože, ovo je moje osećanje. Konačno se više ne bojim smrti. Radovaću se kad umrem. Niti želim da tugujem ili da budem tužan zbog smrti mojih voljenih. Jednostavno ću pomisliti: Bog ih je rešio; Njegov je plan da idu u Raj, pa ih treba pustiti neka idu. I pomisliću: Bog ih jako voli, jer je Njegova volja da odu i budu savršeno srećni.”