U crkvi Svetih apostola Vartolomeja i Varnave u Velikoj Plani večeras je služen akatist u čast Vavedenja, događaja kada se Presvetoj Devi Mariji navršilo tri godine od rođenja, i njeni roditelji, Joakim i Ana, iz Nazareta je odveli u Jerusalim, da je predaju Bogu na službu prema ranijem obećanju.

Završavajući službu i akatist, obraćajući se narodu u crkvi rečima da Gospod Bog i Presveta Bogorodica usliše ovaj mali molitveni prinos, otac Predrag je u besedi rekao:

”Presveta Bogorodica je naša, kako se kaže, svetlost, i naša sveća i naš uzor u, prevashodno, devstvenosti, čistoći i službi Božijoj. Zato se posebno skreće pažnja na decu, jer je ona kao malo dete bila uvedena u hram. I kaže se da su je roditelji postavili na prvi od petnaest stepenika pred hramom, a da se ona sama uznela do vrha. To je dužnost roditelja: da postave svoje dete na prvi stepenik ka hramu Božijem, prevashodno krštenjem, a onda da se zadoji i Liturgijom, dakle, Pričešćem, a onda i sve ostalo.

Mi smo danas svedoci toga da roditelji su najveći neprijatelji u duhovnom vaspitanju sopstvenoj deci. Ne dozvoljavaju im da poste, ne daju da idu na veronauku, ne daju im da se mole Bogu, da dolaze u crkvu, da se pričešćuju, ne bude ih ujutru, neka spavaju deca. Ako neko dete, momak, ili devojka, iskaže želju da ode u manastir, to je smak sveta. Zovu sveštenike da pričaju sa detetom i da ga odgovore od odlaska u manastir! A naši praoci, pramajke, jedno od svoje dece su sami odnosili u manastir upravo po uzoru na ovo Vavedenje i onda se taj monah ili monahinja, molio za ostalu braću i sestre.

Pogrešno gledamo na ovaj svet. Nisu deca naša! Nikada nisu ni bila. Deca su Božija. Majke se pogrešno mole Bogu. Kažu: ’Bože, čuvaj mi decu moju.’

’Nisu to deca tvoja ženo, to su deca moja’, Gospod odgovara.

On je tu svoju decu poverio nama i nije Bog naš pomoćnik u vaspitanju dece, nego mi Njegov. Bog je taj koji vodi našu decu, On je taj koji ih čuva, On je taj koji ih voli, On je taj koji će sa njima biti kada mi umremo. On je taj koji će sa njima biti kada budu razmišljali o najstresnijim, strašnim stvarima u životu, kada mi budemo daleko. Na nama je samo da zagrejemo njihovo srce prema Bogu – a i to ne možemo, i to ne radimo, decu sebično od Boga čuvamo. I onda, šta napravimo?

I onda se dešava da nam u jednom gradu, kao što je Velika Plana, crkve budu prazne, da nam nema dece. Toliko škola, toliko vrtića, toliko svega, a kada veroučitelj kaže da će da dovede decu u crkvu, to je teško protivljenje: pa što, pa kako, pa zbog čega?

Moramo, braćo i sestre, da se upodobimo Presvetoj Bogorodici i da krenemo ka Liturgiji, da krenemo našu decu da Bogu vraćamo na zahvalnost: ’Hvala Ti, Gospode, što si mi dao ovaj dar.’

Eto nama spasenja našega kada našu decu prinesemo Bogu i pomognemo im da budu dobri ljudi. Tako se majke i očevi spašavaju: tako što od deteta naprave čoveka zahvalnog Bogu, onog ko će služiti, služiti Bogu, i kada mi odemo kao roditelji nećemo se stideti, ostaće nam neko ko će slaviti slavu. Evo, mi sveštenici, svedoci smo ovog vremena, posle ove korone koja nas je zadesila, da se smanjuje spisak slavara, ljudi koji slave slavu.

Kaže čovek: ’Ja neću više, oče, da slavim. Ne mogu, mrzi me.’

Rekoh: ’Čoveče Božiji, nije to tvoje pa da ti možeš tako da odbacuješ, to je tvojih praočeva, to je tvoje dece. Ti moraš to da im daš.’

Zamislite, on neće više da slavi slavu! Njegovi preci stotinama godina, u velikim ratovim, mukama, gladi, bolestima, i svim i svačim, slavili slavu, a danas, on kaže: ’Ne mogu pope ja da slavim slavu, mene mrzi to…’

Koja je to neodgovornost, i čemu da se nadaju takva deca?! Narod Božiji može da bude samo u Crkvi, pa onda tu Crkvu da izlijemo na ovaj svet.

Neka bi Presveta Bogorodica pogledala na naša okamenjena srca, zaustavila razdore među braćom, sestrama, porodicama, Crkvama, zajednicama, dakle, crkvenim, među sveštenstvom, među svima koji na svetu hodimo. Da đavo nađe što manje uporišta u duše naše, u srca naša. Zato na kraju krajeva i postoji ovaj hram: da se molimo zajedno Gospodu i Presvetoj Bogorodici.

Žene, sa razlogom stojite sa leve strane, ispred vas je ikona Presvete Bogorodice. Na nju da se ugledate, i da ne radite ništa što je neprilično ikoni Presvete Bogorodice. Jer svaka žena, bilo da je majka, bilo da je dete, bilo da je supruga, ikona je Presvete Bogorodice. Svaki put kada uradimo nešto nedolično, mi upravo skrnavimo tu ikonu.

Neka bi molitvama Presvete Bogorodice, svi naši, naše porodice, naši brakovi, naša deca, i naši stari, bili ukrepljeni, osnaženi, i u Gospodu Bogu sjedinjeni. Amin.”