Dvadeset pet godina se molio za izmirenje i za jedinstvo!

No Gospod ne daje ostvarenje takve velike molitve dok se ne pokaže upornost i žrtva. Ne daje Bog dok se ne pokaže upornost i istrajnost. A kako proveriti ljubav „Petrovu“ dok se u okove ne stavi i na krst ne razapne?

Ovaj čovek po imenu Jovan dao je svoj život za ostvarenje ove misije i molitve. Nesebično i ne zbog sebe, već dece naše radi i budućeg amaneta, da smo mi svi bez obzira na državne granice Jedna Sveta Saborna Apostolska Crkva!

Ovaj čovek je na svom telu i duši podneo sve nas radi i time pokazao koliko je Hristolik. Kako iko može biti Hristolik, a da ne bude krstolik? Bez stradanja nema ni Vaskrsenja.

Setite se našeg Đede, Mitropolita Amfilohija koji je takođe proveo vek ujedinjavajući i  moleći se Bogu i opet uz to razapinjući sebe, a sve to spasenja našeg radi.

Šta je ko poneo u grob sa sobom sa ovoga sveta u onaj? Nije da se ne nosi. I te kako se nosi, ali ljubav, ožiljci, rane, suze, i povrh svega toga – radost. Gospod će nas odmoriti, izvidati rane i isceliti dušu. On će nam radost produžiti, pa će nam sva ova bol biti jedan strašan i ružan san.

Retka je stvar koja može da boli više od izdaje. Kako je samo Gospodu srce prepuklo kad je Juda sa sobom doveo vojnike i izdao ga poljupcem. Plakao je usput zbog toga što je jedan njegov sin otpao i pridružio se neprijateljima. Zaista vam kažem da sam se najteže u životu oporavljao od tih izdaja najbližih. Ali eto, i pored svega toga na krst idemo sa ciljem da ne vaskrsnemo samo mi nego i oni koje volimo, a i oni koji nas mrze.

Dvadeset pet godina krsta! Dvadeset pet godina progona! Dvadeset pet godina izdaja! Dvadeset pet godina vere! Dvadeset pet godina nadanja i iščekivanja!

I eto… Onaj koji je nekad bio u ulozi progonitelja daje žezlo progonjenom i grli ga i zajedno pevaju i vesele se. Ej, čoveče Božiji. To može samo molitva.

Ta ista molitva nam je dovela na tron Patrijarha razuma koji je taj krst i progon zaustavio rekavši „dosta Gospode!“ Taj Patrijarh je zaslužan za ovaj osmeh na oronulom i stradalno izmučenom telu ove duše od čoveka.

Bio sam malecni deo ovog dešavanja i svedok ovih događaja i duša mi se napojila blagodati samo tako izdaleka gledajući. A sad mi je žao onih koji mrze. Mrze tron i Patrijarha, i Mitropolita i granice i sve ostalo pod izgovorom razjedinjenja ne shvatajući da su oni ti koji se razjedinjuju, a ne ostali. Žao mi ih je, ali zaista, jer nisu srećni i radosni zbog skidanja nekog sa krsta, zbog prestanka progona, zbog zagrljaja… Što je rekao baš taj dan i Mitropolit Joanikije: „Mi nismo ništa izgubili dajući autokefalnost, nego smo dobili! Dobili sestru Crkvu i braću u narodu!“

U Kruševu u Makedoniji se nebo sa zemljom sastavilo. Neke nove vladike, neki novi sveštenici i neki meni novi narod. A mi zajedno pevamo hvalu Bogu i grlimo se… Ooo, ludih li ljudi u mrzitelja!

Pa zar će biti drugačije u Carstvu Nebeskom? Plitkoća uma rezervisana je samo za one koji mrze. Da su bili tu na taj dan pobede videli bi kako stariji ljudi, obični mirjani, za vreme Liturgije ulaze u oltar koji je pun vladika i sveštenika i čtecova, plaču, jecaju i grle sve nas. Jedan stariji čovek mi se obesio o vrat i navalio na rame i jecao i plakao od sreće: „Oče, za ovo smo se molili sve ove godine! Molio sam Boga da se ovo desi za mog života da deci ne ostavljamo mržnju u amanet. Gospod nas je uslišio! Gospod nas je uslišio!“

Postali smo Bogatiji zahvaljujući Božijoj promisli koju je ostvario preko svojih ljudi i izabranika. Velikih apostola i mučenika u ovom našem veku.

Hvala ti Bože za sve!

Hvala i Tebi Vaša Svetosti!

Hvala i Tebi Jovane, mučeniče i svetioniče našeg mraka, dostojni začetniče Mitropolije Kruševske!

Hvala i Vama episkopima, sveštenicima i narodu na molitvi.