Но Господ не даје остварење такве велике молитве док се не покаже упорност и жртва. Не даје Бог док се не покаже упорност и истрајност. А како проверити љубав „Петрову“ док се у окове не стави и на крст не разапне?

Овај човек по имену Јован дао је свој живот за остварење ове мисије и молитве. Несебично и не због себе, већ деце наше ради и будућег аманета, да смо ми сви без обзира на државне границе Једна Света Саборна Апостолска Црква!

Овај човек је на свом телу и души поднео све нас ради и тиме показао колико је Христолик. Како ико може бити Христолик, а да не буде крстолик? Без страдања нема ни Васкрсења.

Сетите се нашег Ђеде, Митрополита Амфилохија који је такође провео век уједињавајући и  молећи се Богу и опет уз то разапињући себе, а све то спасења нашег ради.

Шта је ко понео у гроб са собом са овога света у онај? Није да се не носи. И те како се носи, али љубав, ожиљци, ране, сузе, и поврх свега тога – радост. Господ ће нас одморити, извидати ране и исцелити душу. Он ће нам радост продужити, па ће нам сва ова бол бити један страшан и ружан сан.

Ретка је ствар која може да боли више од издаје. Како је само Господу срце препукло кад је Јуда са собом довео војнике и издао га пољупцем. Плакао је успут због тога што је један његов син отпао и придружио се непријатељима. Заиста вам кажем да сам се најтеже у животу опорављао од тих издаја најближих. Али ето, и поред свега тога на крст идемо са циљем да не васкрснемо само ми него и они које волимо, а и они који нас мрзе.

Двадесет пет година крста! Двадесет пет година прогона! Двадесет пет година издаја! Двадесет пет година вере! Двадесет пет година надања и ишчекивања!

И ето… Онај који је некад био у улози прогонитеља даје жезло прогоњеном и грли га и заједно певају и веселе се. Еј, човече Божији. То може само молитва.

Та иста молитва нам је довела на трон Патријарха разума који је тај крст и прогон зауставио рекавши „доста Господе!“ Тај Патријарх је заслужан за овај осмех на оронулом и страдално измученом телу ове душе од човека.

Био сам малецни део овог дешавања и сведок ових догађаја и душа ми се напојила благодати само тако издалека гледајући. А сад ми је жао оних који мрзе. Мрзе трон и Патријарха, и Митрополита и границе и све остало под изговором разједињења не схватајући да су они ти који се разједињују, а не остали. Жао ми их је, али заиста, јер нису срећни и радосни због скидања неког са крста, због престанка прогона, због загрљаја… Што је рекао баш тај дан и Митрополит Јоаникије: „Ми нисмо ништа изгубили дајући аутокефалност, него смо добили! Добили сестру Цркву и браћу у народу!“

У Крушеву у Македонији се небо са земљом саставило. Неке нове владике, неки нови свештеници и неки мени нови народ. А ми заједно певамо хвалу Богу и грлимо се… Ооо, лудих ли људи у мрзитеља!

Па зар ће бити другачије у Царству Небеском? Плиткоћа ума резервисана је само за оне који мрзе. Да су били ту на тај дан победе видели би како старији људи, обични мирјани, за време Литургије улазе у олтар који је пун владика и свештеника и чтецова, плачу, јецају и грле све нас. Један старији човек ми се обесио о врат и навалио на раме и јецао и плакао од среће: „Оче, за ово смо се молили све ове године! Молио сам Бога да се ово деси за мог живота да деци не остављамо мржњу у аманет. Господ нас је услишио! Господ нас је услишио!“

Постали смо Богатији захваљујући Божијој промисли коју је остварио преко својих људи и изабраника. Великих апостола и мученика у овом нашем веку.

Хвала ти Боже за све!

Хвала и Теби Ваша Светости!

Хвала и Теби Јоване, мучениче и светиониче нашег мрака, достојни зачетниче Митрополије Крушевске!

Хвала и Вама епископима, свештеницима и народу на молитви.