Дарови које Он даје су велики и док човек не ојача у вољи за Литургијом, неће добити ниједан од тих дарова. Зато ћете ући у цркву и запљуснуће вас благодат Духа Светога, као поздравна беседа и добродошлица.

Искористите тај талас благодати да откачите што више порока. Тад ће вам се то чинити лаким и то урадите јер неће тако бити касније. Након тога ће благодат да сплашњава да човек не би научио у лакоћи да превазилази потребно.

Кад одолимо себи благодат се повуче и остаје човек сам са собом какав је. Ако није лењост решио док је био у благодати, почеће да посустаје у молитви и Литургији. Ако није стекао скрушеност почеће да осуђује и оговара. И тако оштећен својим слабостима види разне саблазни у Цркви. Свештенике у паду како се свађају и пороче, епископе и монахе, попадије и монахиње… И ако се човек није спремио скрушеношћу већ је гордост преживела као вирус у прикрајку, човек почиње да изједначава Цркву Христову са грешним човеком и његовим тренутним падом и тако саблажњен отпада од Цркве.

Морају се проћи и те степенице и рећи Господу у молитви: ,,Господе, потребан си ми. И знам да су слаби људи јер сам и ја први најслабији, и зато идем у Цркву Твоју и издржаћу и волећу све које ставиш преда ме.“
Онда крену године ћутње и искушења. Време кад ће човек издржати навале искушења и саблазни.

Много смо тако изгубили свештеника и људи, јер су Цркву као Христову невесту изједначили са слабостима појединаца, ма колико год да их има. Управо зато имамо толико раскола. Људи који нису издржали „приправнички“, а узели реч!

Ко све то издржи, онда Дух Свети крене да дарује. Тај Његов дар после не нестаје али обитава и у најцрњем месту у људима. Немогуће га је потамнети нити упрљати. Он испира све и свима.

Зато и имате свете које су у тешким мучењима били насмејани, срећни и радосни, насупрот данашњем човеку који је у изобиљу натмурен, несрећан и тужан. Ето колико смо далеко од тих дарова.

Без Литургије и издржљивости у њој, упркос свему, нема ни једног дара од Духа Светога!