Demon lako ulazi u nekrštene! Krštavajte decu!

Sve je više dece koja sama prilaze da se krste. Mnoga deca imaju problema sa roditeljima koji su zauzeti, pa odlažu krštenje zbog kumova, proslave, lepog vremena itd. Prolaze godine u priči: “do godine”, i ništa. Pa deca sama dođu i zakazuju krštenje.

Nekada su roditelji branili jer su bili u Komunističkoj partiji, a danas nemaju vremena. Žalosno je kad shvatimo koliko su nam te stvari nebitne ili manje bitne u životu, a toliko nevažnih i nebitnih stvari stavljamo ispred toga.

Kako će se deca pričešćivati, udati ili slavu slaviti, a u veru nisu uvedena? Hristove zapovesti jasno govore o tome da bez krštenja nema spasenja – nema za nas koji smo rođeni u istini i hrišćanstvu.

Sveti mučenici su u krvi kršteni – kao što je, recimo, Sveta velikomučenica Marina (Ognjena Marija) i njoj slični. Bez Hristovog Tela i Krvi idu kroz život jureći šargarepu i podpadajući pod jednog od najjačih demona koji ljudima govori: “Ima vremena!”, “Sutra ćeš!”

Kako deca bez anđela čuvara idu kroz život?

Reći ću vam par stvari koje niste znali:

Prva, više od 95% zaposednutosti đavolom je bilo dok je dete bilo nekršteno! Bez sjedinjenja sa Hristom, što se dešava na krštenju, i Pričešća, čovek je otvoren. Ako demon dođe, bilo da je pozvan ili poslat, on ulazi bez problema u čoveka ili dete. A eto, ljudi u Boga ne veruju, pa poludeli i svoju decu vode po vračarama, gatarama i hodžama da im čitaju zapis, pa demon/i uđu, a posle muke teške! Posle krpi kako znaš. Đavolu dete obećali. Od toliko manastira i crkava, a oni u noć kod babe neke koja nešto šapuće i pri tom im debelo naplati. A posle, kad zlo dođe, onda jurcaj po manastirima i crkvama dok se dete kida u telu i duši. Kod krštenih to tako ne ide. Ne tako lako. Tu je i anđeo čuvar kojeg treba proći da bi ušao u dete.

Drugo, ako čovek ili dete umre, bilo prirodno ili naprasno, APSOLUTNO je NEMOGUĆE opelo! Budući da nije kršten, on nije deo Crkve niti hrišćanin i sveštenik ne može čitati opelo na grobu. Čak i kada se neko ubije, što se smatra smrtnim grehom, moguće je uz blagoslov vladike opelo obaviti u četrdeseti dan, ali kad neko nije kršten NIKAKO! Ljudi ne razmišljaju o tome, a desi se.

Juče je došao čovek kome je umrlo dete, naprasno, od dvadeset godina. Kad smo mu rekli da ne možemo izaći na groblje – kad se nije srušio. Krivo nam bude i žao, ali kad pričamo ljudima da krštavaju decu oni odmah potegnu temu para i plaćanja popovima i tu se završava naša misija. Kad je kog neko odbio da krsti da nema para zaista? Ja bar takvog sveštenika još nisam upoznao, a znam ih mnogo. A i kad čovek zaista nije imao finansije da krsti dete? Pričamo o činu krštenja koji kod nas u eparhiji košta osam hiljada dinara, plus tri hiljade hramovna taksa. U selima je nešto veća cifra jer ima manje krštenja, a mi sveštenici nemamo platu već od toga živimo. No i pored toga, svako ko je došao i rekao da želi da se krsti a da nema para za krštenje – nije otišao, a da se nije krstio.

Kod nas u eparhiji jednom godišnje Vladika krštava sve koji žele, a nemaju finansija. No eto, neće čovek tako. Hoće da napravi veselje i da mu pevaju poznati pevači u poznatim restoranima na koje baci bakšiša gomilu, a sa sveštenicima se cenka! Pa krštenje je jednom u životu! Pa zar nam tu decu nije dao Bog? Ne trebamo li zahvaliti Bogu za to i decu privesti veri? Pa i ako se da neki dinar više za hram, hoćemo li osiromašiti danas? Naši preci su gradili crkve a živeli u bedi i sirotinji, a mi danas samo đavolu podobni, pljujemo na Crkvu Hristovu.

Može nekom da se sviđa ili ne sviđa, tako je pravilo i biće takvo dok postoji sveta i veka. Ko nije kršten, a umre – nema opela! Ako mislite da nije pravedno, onda stanite pred ikonu Hristovu ili svoje slave, recimo Svetog Nikole, i recite im da su pogrešili, da nemaju duše i osećanja što su ta pravila doneli. Čak pravila vaseljenskih sabora a i apostolska pravila kažu da onaj koji hoće da se krsti mora godinama da se sprema za to. Da bude oglašen, tj. katihumen, i redovno da drži sve običaje i postove i da dolazi u crkvu i uči se veri sve dok episkop/sveštenik ne odluči da je spreman za krštenje. Posle toga ako ne dođe na tri Litirgije uzastopno, krštenje mu se poništava i više nije kršten.

Lično smatram da oni koji idu kod vračara treba ponovo da se krste jer su se odrekli Hrista i sjedinili sa đavolom. Pljunuli su na oltar i otišli satani. No ja ne pišem pravila, niti me ko pita, te stoga i ne upražnjavam to, ali da se pitam svaki bi se ponovo krstio, jer i kad đavo uđe u čoveka, molitve za isterivanje su onih pet molitvi odricanja pred krštenje. Pa i kad pitam čoveka u kojem je demon, da li se sjedinjuje sa Hristom, on neće da kaže i reži. Neće ni đavola da se odrekne, a kamoli sa Hristom da se sjedini!

Dakle, naši svetitelji su sa pravom donosili pravila da mi ne bi stradali. Naši preci su decu krštavali čim se rode i do četrdeset dana. Čak ako je dete bolesno, oni su ga odmah nosili popu da ga krsti po porođaju, pa šta mu Bog da. Kum je bio ko se tu zatekne. E, sad ćemo i o tome…

Treće, kad se dete rodi i ima problem, a sveštenika nema u blizini, svako ko je kršten mogao je da krsti bebu polivajući je sa malo vode i govoreći: “Krštava se sluga/sluškinja Božiji/a (ime deteta) u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin!” Posle toga, ako dete preživi, nosi se kod sveštenika da dopuni Svetu tajnu krštenja sa miropomazanjem, a ako se slučajno desi da dete umre, sveštenik može očitati opelo. To su nekad učile babice i radile tako, a danas se čude kad neko to uradi, kao što sam ja uradio kad mi je dete umiralo u inkubatoru. No, Bogu hvala, danas pri većini bolnica ima sveštenika spremnih da krste, ispovede i pričeste one kojima je to preko potrebno.

Četvrto, izbor kuma je izuzetno važan! Kumstvo je u Crkvi! Ako kum ne ide u crkvu, niti se Bogu moli, niti posti, niti pričešćuje – da li mislite da je to kumstvo validno? Mnogi imaju stara kumstva koja se prenose sa generacije na generaciju. To je tek posebna tema. Skraćena verzija je da gledate da je kum dobar čovek i crkven. Ako nije – bolje nađite drugog kuma. Pre toga se traži oprost kumstva od starog kuma, pa se traži novi. Važnije je to da je kum u Crkvi, nego bilo koja tradicija. U stvari, to je najvažnije.

Daću vam jedan primer: Kod jednog starca su došli čovek i žena sa velikom tugom, jer kako koje dete krste – tako dete umre. Umrlo im je tako šestoro dece. Došli su da pitaju starca zašto je to tako, a on im je odgovorio kratko. “Promenite kuma!” Oni odoše, promeniše kuma i posle je sve bilo kako treba, a deca živa, zdrava i blagoslovena. Današnjem bračnom paru da se desi to – niti bi promenili kuma, niti bi krstili decu! Zato se molimo na krštenju i za kuma i za njegov oproštaj grehova. Po staroj tradiciji sva su krštenja bila Liturgijska i kum se sa kumčetom odmah pričešćivao. Danas važi neki običaj da kum ne jede ništa dok se krštenje ne završi, a posle jedu, a pričestili se nisu. Koja je svrha nejedenja ako se nisu Pričestili? Onda nek jede slobodno, pa na sledećoj Liturgiji nek se pričeste zajedno.

Biti kum znači biti otac, i to duhovni. Uvrediti kuma je veliki greh. Kod Grka ako se nešto desi roditeljima kumčeta, kum ga uzima i vodi računa o njemu. Ja sam samo jednom video to kod nas da je kum preuzeo staranje o kumčetu. Naime, došla je jedna devojčica od osamnaest godina kod mene, tražeći savet. Kaže da već ima dvoje dece sa dva različita muškarca. Da je samohrana majka dvoje dece različitih ljudi, a ima osamnaest godina. Pobogu, dete, gde su ti roditelji? Ona reče da nema roditelje i da je sama. Što se dalo i videti po njenim postupcima.

No, pored nje je stojao jedan stari deda. Upitah ko je taj čovek, a ona odvovori: “To je moj kum! Preuzeo je brigu o meni i deci i uzeo me kod sebe jer nisam imala gde.” Kad nisam zaplakao. Bože, pa to tako treba da bude. Ljubav kuma kao oca. A današnji kumovi ne znaju ko su im kumčići niti kako se zovu i sad je važno što je to staro kumstvo!?

Ima tu još mnogo stvari, ali i ovo su dovoljna četiri razloga da krstite decu ili sebe što pre i da vodite računa ko im je kum. Birajte ljude iz Crkve, ali vodite računa da vam se deca ne zavole. Kumstvo je duhovno srodstvo kao i krvno, samo što ne ide po bočnim linijama već po direktnim. No bez obzira na to, običajno pravo govori da se kumstvo odnosi na celu kuću, pa se te kuće nisu nikad vezivale brakom, tj. nisu se venčavali.