Дар од Бога – Отац Предраг

Најлепша на свету је младост, а најсветлија љубав. Кад се то двоје удруже, рађа се живот!

И тако на данашњи дан, док је Ивана била у својој првој, већ поодмаклој трудноћи, сели смо у фићу и отишли у Љубостињу. Помолили смо се Светој Петки али и царици Милици за њен лаган и брз порођај. Мало смо се иструцкали до тамо и назад, прошетали по Трстенику и вратили кући.

Негде око 23 часа смо легли да спавамо. Ах, напокон јастук. Кад Ивана виче: “Пеђа,почели су трудови!”
“Aман, жено, спавај. Проћи ће те!”

Ћути она и гледа на сат, а они све чешћи. Зовне моју мајку, а она са очима пуних суза радосница се окрену мени и рече: “Време је!”

Какво црно време сад у поноћ? Мени се спава, а она би се порађала?! Али ето, пуче водењак. Спетљах се ја, па се окрећем у круг ко кер пред спавање.

Тата упали кеца, седосмо и вози за Краљево. Сва срећа тата је био рели возач па му брза вожња није страна. Кад на излазу из Бање, полиција нас заустави. Ми отворисмо прозоре и вичемо, не стајући: “ПОРАЂАМО СЕ!!!” Уплаши се онај полицајац и махну палицом да возимо даље.

Примише Ивану и порођај отпоче. Искрено, нисам знао колико све светаца има док их моја жена није почела призивати. Набраја име, па виче: “УПОМОЋ!” Нисте ни свесни колико ми је тешко било. Не могу јој помоћи никако. И ето после пар сати мог мучења у ходнику, зачуо сам глас своје ћерке први пут.

Како то мења човека! Тај глас, та ноћ! Нисмо више исти били.

Кад смо се враћали кући заустави нас онај исти полицајац и пита: “Шта је?”, а ја рекох: “Ћерку сам добио!” И ту се изљубисмо, па ми настависмо.

Да, добисмо, од Бога. Зато јој и дадосмо име Теодора – дар од Бога.

Кад су ми је изнели да је видим погледала ме је право у очи и само што није рекла: “А ти си тај!” Тај поглед има и данас, али ни не зна да је то само мени намењено док и њу њено дете тако не погледа. Онда ће ме разумети!