У цркви и у мајсторској радионици се највише осећам као у својој кући…

Мој отац је био мајстор. И то веома вешт у прстима и у уму. Од малена сам највише волео да будем у његовој близини кад поправља ауте, тракторе или камионе. Увек сам га чекао поред фиће и исчекивао да ми каже да смем са њим на терен. Kада би ме одбио било би ми криво, али нисам плакао, него сам у радионици помагао да би га одобровољио да ме поведе са собом.

Било ми је фасцинантно то где он иде и како прича са људима. Не мали број пута смо остајали до касно. Поправља се трактор неког ловца, па онда уз мезе и ракију крену приче. А ја очију широм отворених. Од малена сам био сакупљач прича. Волим то и данас.

А мој отац искуства на претек управо из тог односа са људима. Волео је људе и дружења са њима. Често је запостављао нас због других. Вероватно кроз њега сам и ја заволео народ, села и разговоре… Сад би моја мајка навела моје несташлуке због којих ме и није водио са собом. Али пошто моја мајка нема право гласа овде, ја сам спашен. Но ето, мене ради, рећи ћу вам један:

Мој тата је у селу код неких домаћина поправљао трактор, а ја сам јурио по домаћинству. И у једном тренутку зачу се велика бука. Kад су дошли, имали су шта да виде: Ја отворио кош и сав кукуруз испао из њега. И то окруњен. А ја на врху гомиле бацам кукуруз и вичем: „Види тата, пада снег!“ Тата већ скида каиш, а домаћини ме бране… „Па немој Дуле, дете је…“ А да је њихово дете то урадило, добре би батине попило. Хахаха… Јадни људи.

Kад ми каже учитељица да је Павле био немиран, а тата му свештеник, сетим се какав сам ја био, па ми буде лакше. Но, да се вратимо на тему…

Радио сам са татом и додавао сам му алат. Kад не може да приђе неком делу да га скине моје мале руке би прилазиле и одвијале. Једном ми је дао да скидам алнасер на „тамићу“. Они који се разумеју знају колико је тешко доћи до њега и колико је неприступачан. Но он мени то даде и оде у кафану са људима. Питају га људи шта има ново, а он каже да је мени дао да скидам алнасер док он попије пиво. Нападоше га људи у кафани: „Зашто мучиш дете, бре?!“ Нападоше га сви и стадоше у моју одбрану. А он каже: „Нема везе, ја ћу кад дођем.“

И у једном тренутку улазим ја у кафану сав мастан по лицу и рукама од уља и стављам алнасер на сто и кажем: „Конобар, дај ми један сок!“ Скочи цела кафана да виче од среће и да аплаудирају. Мислим да је мој тата тад био најпоноснији на свог сина што је истрајао до краја…

Њега више нема. Отишао је Богу на истину. Али мирис прерађеног уља, нафте и алата ме увек врате у то време када би мој отац лежао у прашини, знојав, док покушава да одвије запеклу матицу. То капљање зноја са његовог чела никад нећу заборавити…

Кад сте ви брисали зној са чела и обрва последњи пут трудећи се за неки физички посао? Kад год сам у воћњаку у раду или у дворишту и у зноју радим сетим се свог оца и његових црних руку. Црне, ал поштене. Поштене, да поштеније нисам видео. Али уз црне руке иде и бела коса. Уз знојаво чело иду и боре. Од свих речи у животу то ме је највише научило животу!

Нека су благословени сви мајстори овог света у својим малим и великим радионицама. А ви родитељи запамтите да вас деца гледају и уче и што не кажете.

И такооо… Овај фића је за мене много више од пуког возила. Он је моја веза са мојим детињством и покојним оцем.

Зато се не саблажњавајте што ја избацим понеку слику фиће говорећи у срцу вашем да „свештеник треба да прича о духовности, а не о колима!“ Свештеник треба да прича из дубине свог срца о чему год да прича. Kо то не разуме, нека иде даље. Али даље у живот без срца неће моћи!