Jednom prilikom me je jedan stariji monah pitao da li me deca vole.. Možda neobično pitanje, ali razumeo sam ga. Rekoh mu: ”Nedovoljno! Dali bi život za mene!”

Kako je nedovoljno dati život za nekog? Nije li to najveća ljubav kako je rekao i sam Gospod: ”Nema veće ljubavi nego položiti život svoj za bližnjeg svog!”

Zaista jeste Gospod u pravu, ali nije na deci da daju život za roditelje. To je moje! Ja sam otac. Moje je da stradam za svoju decu, a oni za svoju. Gordo je uzeti meni moju žrtvu! Okrutno je ostaviti me da patim i da se pitam zašto mi je dete u zemlji, a ja iznad zemlje. Moje je svakako da umrem pre dece ako su normalne okolnosti, zato mi je čast da ja položim život za moju decu, baš kako je sam Hristos uradio za svoju. Tako i time je dokazao da je On otac svojoj majci koja Ga je rodila.

Ali šta mislite kako je bilo Presvetoj Bogorodici? Koliko je noževa probolo njeno srce gledajući sina na krstu i želeći da su zamenjena mesta?

Zato i kažem, da je hrabrost i ljubav velika pustiti da umru za druge oni čiji je red! Jer kažem da će uvek lakše dete preboleti roditelje nego li roditelj dete. Mesto oca niko svojevoljno da ne uzima! Ostavite ocu očevo i majci majčino!

Jednom prilikom mi je komšija ispričao priču o tri gavrana: Otac gavran ima tri mala gavrana koja mora da prenese preko velikog jezera. Kad je nosio prvog i kad su stigli na pola puta, pitao ga je: ”Sine, hoćeš li i ti mene ovako nositi kada ostarim?” Sin reče: ”Hoću tata.” I gavran ga ispusti i on padne u more.

Onda se vrati po drugog i isto se desilo. Kad je nosio trećeg ptića, pita ga isto pitanje: ”Sine, hoćeš li i ti mene ovako nositi kada ostarim?” A on reče: ”Neću!” Tata na to pita :”A zašto?” On mu reče: ”Ja ću tada nositi svoju decu!”

Možda jeste okrutno, ali zaista vam kažem da ne razumemo ljubav ako ikad išta očekujemo za uzvrat! I zaista je ne razumemo ako ne razumemo žrtvu! Ljubav je bezuslovna žrtva, baš takva kakvu je Gospod pokazao za nas. Dao Svoj život za one koji Ga ubijaju ne očekujući ništa za uzvrat!

Ne možemo bez patnje kroz život, ali patimo, ako možemo birati, za onima kojima je red. Roditelji su prošlost, a deca budućnost! Prošla je žrtva naših roditelja, a buduća je naša žrtva.

Kad malo bolje o tome razmislimo razumećemo zašto Sveti Ignjatije Bogonosac nije dozvolio njegovoj duhovnoj deci da ga spasu osude na smrt. Plakali su i molili da ga spasu, ali se on ljutio i plakao i molio njih da mu ne uzimaju njegov krst. Poučavao je na putu do smrti, moleći se da ga lavovi celog pojedu i da ništa ne ostane za njim. Lavovi su ga pojeli, a za njim u prašini je ostalo jedino njegovo srce na kome je pisalo IS HS. I baš zato što je imao Hrista u srcu svome, zovemo ga Bogonosac.

Onim roditeljima kojima su deca istrgnuta, znajte da ste vi bili u srcu njihovom i da sad dvostruko jače morate nositi njihovu žrtvu kroz život svedočeći to. Na kraju krajeva, Gospod je rekao da će nas po ljubavi (žrtvi) našoj poznati da smo Njegovi učenici.

Hristos vaskrse!