Да ли ме воле? – Отац Предраг

Једном приликом ме је један старији монах питао да ли ме деца воле.. Можда необично питање, али разумео сам га. Рекох му: ”Недовољно! Дали би живот за мене!”

Како је недовољно дати живот за неког? Није ли то највећа љубав како је рекао и сам Господ: ”Нема веће љубави него положити живот свој за ближњег свог!”

Заиста јесте Господ у праву, али није на деци да дају живот за родитеље. То је моје! Ја сам отац. Моје је да страдам за своју децу, а они за своју. Гордо је узети мени моју жртву! Окрутно је оставити ме да патим и да се питам зашто ми је дете у земљи, а ја изнад земље. Моје је свакако да умрем пре деце ако су нормалне околности, зато ми је част да ја положим живот за моју децу, баш како је сам Христос урадио за своју. Тако и тиме је доказао да је Он отац својој мајци која Га је родила.

Али шта мислите како је било Пресветој Богородици? Колико је ножева проболо њено срце гледајући сина на крсту и желећи да су замењена места?

Зато и кажем, да је храброст и љубав велика пустити да умру за друге они чији је ред! Јер кажем да ће увек лакше дете преболети родитеље него ли родитељ дете. Место оца нико својевољно да не узима! Оставите оцу очево и мајци мајчино!

Једном приликом ми је комшија испричао причу о три гаврана: Отац гавран има три мала гаврана која мора да пренесе преко великог језера. Кад је носио првог и кад су стигли на пола пута, питао га је: ”Сине, хоћеш ли и ти мене овако носити када остарим?” Син рече: ”Хоћу тата.” И гавран га испусти и он падне у море.

Онда се врати по другог и исто се десило. Кад је носио трећег птића, пита га исто питање: ”Сине, хоћеш ли и ти мене овако носити када остарим?” А он рече: ”Нећу!” Тата на то пита :”А зашто?” Он му рече: ”Ја ћу тада носити своју децу!”

Можда јесте окрутно, али заиста вам кажем да не разумемо љубав ако икад ишта очекујемо за узврат! И заиста је не разумемо ако не разумемо жртву! Љубав је безусловна жртва, баш таква какву је Господ показао за нас. Дао Свој живот за оне који Га убијају не очекујући ништа за узврат!

Не можемо без патње кроз живот, али патимо, ако можемо бирати, за онима којима је ред. Родитељи су прошлост, а деца будућност! Прошла је жртва наших родитеља, а будућа је наша жртва.

Кад мало боље о томе размислимо разумећемо зашто Свети Игњатије Богоносац није дозволио његовој духовној деци да га спасу осуде на смрт. Плакали су и молили да га спасу, али се он љутио и плакао и молио њих да му не узимају његов крст. Поучавао је на путу до смрти, молећи се да га лавови целог поједу и да ништа не остане за њим. Лавови су га појели, а за њим у прашини је остало једино његово срце на коме је писало ИС ХС. И баш зато што је имао Христа у срцу своме, зовемо га Богоносац.

Оним родитељима којима су деца истргнута, знајте да сте ви били у срцу њиховом и да сад двоструко јаче морате носити њихову жртву кроз живот сведочећи то. На крају крајева, Господ је рекао да ће нас по љубави (жртви) нашој познати да смо Његови ученици.

Христос васкрсе!