И ето, тамо негде далеко, далеко од света на Светој земљи Србиновој где једна ластавица сви гнездо своје, у једној тихој јесењој ноћи дође један анђео. У муку мучнине, у неочекивању очекиваног, једна барка по имену мајка роди од себе благословено од Бога и надену му име Лука. Тако горе на Косову, где живот горчи мука, даде Бог да се роди Лука…

А негде доле, у приземљу свести, где људи свађом и страховима рађају снове, мир никако да дође, немир никако да стане.

Ееехх, сећам се кад се родила ластавица сестра његова, пре мало времена. А за њом још једна српска глава из мајке пониче.

Ох, питам се: Да ли знаш где си се родила главо српска? Да ли знаш где те је отац мајчиним рођењем посадио? Да ли знаш да си се, оваплотивши се, укоренио у небесима?

Не могу те лагати, мало чедо. Нећеш имати мира од немира нељудскога. Нећеш слободно босоног по ливадама ићи, већ ћеш стално у гомили оца и матер тражити као и славни преци твоји. Исписаћеш табане правдом, истином и вером као и славни преци твоји. Знаћеш шта није дато нечовеку да зна, као и славним прецима твојим. Јер си ти тај који није дошао у непознато већ у познати мрак, и са собом си донео часно име своје које је пре тебе носио један од пријатеља Божијих којег данас прослављамо. Лечио, васпитавао и побеђивао, маслином се родио за вечност.

Е, бебо мила српска. Добро нам дошао да нам ране извидаш. А ко то може боље него ти?

Зна Бог да тако мора. И у пустињи где се трпи жедан, да се роди понекад поједан.

Хвала ти Господе што и даље сејеш семе и што се и даље рађају јунаци у Старој Србији. Да Бог да је новом направе…

Живела Србија! Живела вера наша православна!  Живео тек рођени Лука на нашем Косову и Метохији!