Тамо где Господ “хода”…

Питају ме људи зашто се бавим пољопривредом?

Не знам како да им објасним.

Динара још нисам видео од ње. Само улажем и надам се да ће се исплатити, али неко ко се мало разуме у економију би рекао да је то промашај…

Међутим, кад би знали они колико ми се душа одмори гледајући само те боје које Бог нас ради створи… Лепоте животињског и биљног света под капом небеском… Ееххх…

А поветарац који дође у прави час и скине вам зној са лица… Отприлике колико се телом уморим толико се душом одморим.

Људи дају велике паре, да не кажем бацају, да виде погледе које ја видим за само једно вече на мојој плантажи. Све и да улажем тог смираја и погледа ради па се исплати, јер је храна за душу. А да не кажем да ако Бог буде дао, може бити берићета. Док за оне што траже разне углове истог сунца берићета неће бити. Осим можда пар лепих фотографија.

А молитва… Еееех, то је посебна прича. Молитва међу биљкама и животињама, између класја кукуруза и струкова пшенице, без игде иког у близини, је молитва прва потекла. У рају међу шаренилом где Господ “хода”.

Роде које надлећу моје боровнице и ја. Нема аута, народа, мобилног, ништа од тога не пуштам близу.

Заиста вам кажем да се ту моја молитва највише чује. Ту сам доживео велике тренутке Богообраћања и откровења. Не у земаљским храмовима и светим горама већ ту, у природи, где се човек стиша и спусти на место где се небо и земља спајају. Спајају очима и свим чулима и разговором са Творцем свега.

Ако некад поведете неког члана ваше породице, имате осећај да сте се поново ородили. Да сте измирени и да се волите још више.

А кад све то упијете и на Божију пошту оставите писмо, онда смирени одете са тог места назад на асфалт, назад у град, назад међу народ где црв не мирује и где се огањ не гаси.

Ето… Сад знате што се бавим пољопривредом.