Ко је постио само на храни, тај је добио своју награду и донекле остао празан. Глад за храну буди глад стомака па је преједање награда дугог одлагања, што заправо није ништа. Ко на храни пости, тај се храном гости.

Са друге стране, ко је постио подвигом и укинуо неку лошу особину код себе, тај је већ бољи човек и пост му је био на корист. Тај се данас није омрсио – јер се није вратио на старо, већ се узвисио – јер је победио и једну рану зацелио. Што више порока и мана то више духовних рана. Пост и јесте исцељење тих рана. И тако крај поста обележава крај једне борбе против демона којем смо објавили рат и почетак победе… Тако смо сваки пут бољи људи и ближи Богу. А што више товаримо хране /земље –  то смо ближи земљи.

Тако испадамо лицемери пред атеистима, па нам с правом кажу, заврши се ваш пост па сад једи, псуј, оговарај…

Завршио се Божићни период поста из којег смо нешто променили и проширили видике. За почетак смо схватили колико смо јаки/слаби. Колико можемо да издржимо, а колико не… То је добар почетак за оне који би ишли у маратон. Да виде свој домет реалан. Па да порадимо и на томе.

Дакле, Богооткровење и Богоспознаја води кроз самоспознају. Ту смо дакле били. А то је важно да знамо где смо сад.

Зато и причам да пост није та храна о којој сви причају кад почне пост. Па јел вода или уље ? Милион порука тог вида. Ко је постио само на храни тај је само гладнији на крају поста и ништа више. А онда добијемо и ту алавост, па креће преждеравање и бректање. Нека желуца мало скупљеног.

Једног сам сахранио који је постивши седам дана на води, а за Божић јео док није умро. Млађи човек. Није му срце издржало толику храну у стомаку. Јел тај постио? Јел му било на корист?

Водите о томе рачуна ових дана јер нико не прича о посту кад се заврши већ само кад почиње и тад крећемо са рецептима и клишеима. Тај ниво се надам да превазиђемо колемтивно што пре.

Христос се роди!