Hteo sam sa vama da podelim jednu misao od juče…

Juče smo čitali Jevanđelje o tome kad je Hristos došao na obalu Galilejskog mora i propovedao. Toliko ga je ljudi stislo da je ušao u čamac i rekao Petru da se odmaknu od obale i propovedao je dok se čamac ljuljao na talasima.

Veoma čudno mesto za propoved i način propovedanja. Sigurno su i to gledali neki fariseji a možda i komentarisali kako je sinagoga jedino mesto za propoved. No Isus je išao gde je bio narod i propovedao. Pošto je zadobio pažnju, a i srca ljudi, rekao je Petru da baci mreže. Petar reče: “Učitelju, celu noć smo se trudili i ništa ne ulovismo, ali na Tvoju reč baciću mrežu!” To je taj ljudski trud koji ostavlja gorak ukus u ustima. Slabo ili potpuno neučinkovit. No dovoljno je poslušanje Bogu da se sve okrene u korist svih. Bacili su mreže i napunili ih da su lađe gotovo počele tonuti. Onda reče Petar Gospodu: “Idi od mene Gospode, jer sam grešan čovek!” Videvši Božiju silu, uplaši se i ispovedi se. No Gospod mu reče da pođe za Njim i da će ga naučiti da bude lovac ljudi.

Moram vam reći da se ja često podsetim koliko liče na mene ove Petrove reči ali i ta misija sama po sebi, gde mi je Gospod rekao da zabacim mreže i one se napuniše ljudi i srca. Iako to nije do mene već do Božijeg čuda koje čini i danas, ja i dalje vičem Gospodu kao i Petar i ispovedam svoje slabosti.

Ne mogu ovo reći a da ne bude gordo i da ne ispadne da se hvalim, ali nije tako. Zaista se ne hvalim, jer nemam čime, već svedočim da to Jevanđelje živi zaista i danas i da sam i ja svedok toga. Da ovo nije samo neka priča već istinska delatnost misionarenja koja danas preko “mreža” puni srca ljubavlju prema Gospodu.

I onda pogledam one redove od pre neki dan na Sajmu gde su ljudi i satima čekali da od sveštenika uzmu blagoslov, da ga zagrle, i da čitaju duhovnu literaturu, pa i do ovog naloga na Instagramu koji je potpuno organski i gde je objave za 30 dana videlo 7,1 milion različitih ljudi. Onda se setim da sam ja taj posrednik pa se uplašim i prođe me jeza od tolike odgovornosti, pa zavapim kao Petar. A sa druge strane, vidim ovo kao čudo Božije, da sam i ja bedan jedan zupčanik, jedna suza na brojanici Crkve Hristove koja je doprinela ovome. Pa onda se setim koliko naša Crkva ima kvalitetnih misionara i apostola i pitam se, kad sam ja najmanji od njih ovako doprineo koliko će tek biti njihov doprinos. No, mala ili veća suza/čvorić na brojanici, nebitno je, već to da smo svi tu u istoj misiji i na brojanici Crkve Njegove. Da smo mi svi deo istog tima i da nema mog ili tuđeg uspeha a da nije zajednički, ili pak pada a da ga svi ne osetimo. To nas sve vodi istom razmišljanju: da smo graditelji Crkve i da je to velika odgovornost pogotovo kad znamo koliko smo mi mali i grešni, kako i sam Petar potvrđuje, kome mi nismo dostojni odrešiti remena na obući.

I kad čovek vidi ta čuda koja se dešavaju i Jevanđelje koje i danas diše, kako da to ne postane razlog, cilj i način života!?

Obratiti i privoleti ljude Hristu pa makar jahali čamce i bacali mreže danju (inače se mrežama lovi samo po mraku), ali i mnogo više od toga – no samo na reč Hristovu. I ne može da nema rezultata. Ne može da nema učinka. Pa upravo ti rezultati i govore da je to od Boga a ne od čoveka, jer čoveku je to nemoguće. Ti organski duhovno sabirni centri, sveučilišta, zapravo i jesu priprata lađe Hristove i oglašavanje onih koji će se kad-tad sjediniti sa Hristom i odreći satane. Onih koji stoje na obali i slušaju propoved i gledaju čudo Vaskrsenja reči Božije u mnoštvu duša. Onih u kojima se rađa želja za večnom zajednicom sa Hristom u Liturgiji, ostavljajući svake životne brige, prolivajući suze pokajanja i ispovedanja sopstvenih spoznaja dubina grešnosti i nemoći. Upravo tu, u tome, leži moć ovog Jevanđelja. Da, to je čudo Božije koje se danas ostvaruje propovedajući sa krovova i čamaca deci Božijoj. Čudo koje se ne može ignorisati, opovrgnuti ili pak pripisati nekom čoveku. Da, jeste moj nalog i trud moj i ljudi oko mene doprineo tome, ali to je ništavno naspram sile Božije koja deluje preko svih nas i jednih na druge. To je Bog! To je Gospod Naš Isus Hristos, koji je objavio i danas pune mreže koje zabacismo na reč Njegovu. To je sila koja čini da duše trepere a oči suze. Da čovek poput Petra pred silom Božijom kaže: “Idi od mene Gospode jer sam grešan čovek!”

Od tad do danas mnogo je čovekolovaca bilo koji su svojim mrežama lovili ljudske duše Hristu za večnost. I onda prođe njihovo vreme pa dođu drugi ljudi i drugi lovci. Čast mi je što sam i ja mali deo tog tima, kao što je i svaki sveštenik Crkve Hristove pozvan da peca.

Slava Bogu za sve i pomenite i mene i moju porodicu u vašim molitvama…