Интервју за „Чикаго дешавања“ – Отац Предраг

Отац Предраг Поповић је свештеник Српске Православне Цркве са службом у Великој Плани. Свој говорнички дар користи за проповедање јеванђељске истине у намери да пробуди и побуди у људима веру и љубав према Богу. Беседе и приче које организује виртуелно преко свог youtube канала изазвале су пажњу многих верника.

Рођен је 23. децембра 1983. године у Славонском Броду од оца Душка и мајке Смиљане. Почетком 90-тих сели се у Врњачку Бању где стиче основно образовање. У Kраљеву завршава електротехничку школу, а након тога Богословски факултет у Београду. У чин ђакона Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије рукополаже га октобра 2011. године, а у чин јереја јула наредне године.Ожењен је Иваном са којом има троје деце: Теодору, Петра и Павла. Својом једноставношћу успева да приближи веру човеку из народа, те је тако на позив Владике Лонгина и свештеника наше парохије стигао у посету верницима у Америци.

Оче, већ неко време боравите у посети верницима у Америци, имали сте прилику да упознате наше људе, разговарате са њима, да видите како живе па какви су Вам први утисци?

То ме сви некако питају, али ја не волим да говорим о утисцима док не направим целу слику. Ти утисци, тај цео живот је сачињен као једна пузла од разних шаренила. Владика је диван човек, домаћин, широкогруд, свештеници су добри, међусобно сарађују и вредно раде са народом. У Србији су ретки, ако уопште знамо заједнице где имају фискултурну салу, рецимо за кошарку, да имају фолклорне групе и све то јако тешко иде код нас. Овде је све то другачије, људи се окупљају око цркве и око разних заједница. И на крају крајева та окупљања су једино што имамо. Наш народ је диван, добар као и свуда. Свако има неке своје проблеме, несто чега смо морали да се одрекнемо, да бисмо нешто стекли.

Оно што је специфично за Вас јесте да говорите једноставним језиком који допире до срца и душе обичног човека, што се показало бројем прегледа на вашем Youtube каналу, постали сте права интернет сензација. Kакав то осећај изазива у Вама?

Kоја је суштина говорити језиком ако није једноставан и ако га људи не разумеју. Зашто онда разговарамо, која је поента мене који сам беседник и који се обраћам народу и људи ме не разумеју, зашто се онда обраћам. Христос је говорио једноставним језиком, ја верујем да су њега у то време сматрали неким ко није дорастао неким изазовима, него што он изазове чудо и онда им скрене пажњу на суштину. Господ је у својим причама говорио као да је потицао из сељачке породице, његов отац је био занатлија, додуше ја знам шта значи бити дете занатлије. Мој отац је био мајстор, поправљао је аутомобиле и он је говорио о винограду, о сејачу и семену. Дакле говоримо о сељачким причама, али језиком на начин на који људи могу да разумеју. Тако да ја гледам сва дешавања у мом животу и у животу других људи на начин да то пренесем и да оставим људима, а морам да кажем и да постоји један себичан разлог тог мог интернета, а то су моја деца. Моја деца и моји унучићи сутра и ако ме не буде, имаће мене и моје савете њима упућене како кроз живот да се боре. Таква је била моја прва замисао, да својој деци оставим у аманет себе. Онда размишљам, да има и друге деце која би требало то да знају и Господ је учинио да то допре тако муњевито до људи широм света, и до оне деце која су мала и до оне деце која имају 80 година.

Све је кренуло од Вашег пута на Острог, на који сте били позвани од Светог Василија, а који се догодио печетком 2020. године. Kако је изгледао тај Ваш пут?

Господ је рекао: “Одрекни се свега и пођи за мном”, то је баш било то, само што је то било на одређено време да идемо до Острога, али то је позив и за цео живот. Ми се свакодневно одричемо неких својих прохтева зарад Христа, али и поред свега тога он то нама да и сви моји најлуђи снови и најлуђе жеље које сам негде имао Господ ми је услишио, али само зато што си спреман да даш све и што си спреман да се на крају свега одрекнеш зарад њега.

Kолико наши људи познају веру, ми смо народ који није научен да чита Библију и да иде редовно у цркву?

Наш народ није црквен превасходно, а не може доћи до познавања Бога ако нема цркве тј. литургије. Kада смо у литургији треба да узрастамо, да се учимо. Ту улогу преузимају и свештеници и епископи, али за почетак је јако битно да људи крену у цркву и да се причешћују. Ту ће наћи много одговора на своја питања, а знање долази, то је процес животни који ће доћи до смрти и умрећемо као незналице, али знаћемо много више него када смо кренули у цркву. Наш велики проблем је што смо сујеверни, што се одричемо своје вере, што су наши преци који такође нису читали свето писмо и који су били неписмени свој живот давали за веру, јер је вера била нешто што су они суштински. Можеш да ми узмеш све, али вере нећу да се одрекнем. Да ли смо ми данас такви? Не бих рекао, и због много мањих ствари се одричемо вере, одричемо се љубави. Данас се више ни у љубав не верује, ни љубав више не може да се одржи, а о нади да не причам. Тако да овом свету много више фали љубави, вере и наде.

За крај овог разговора Оче шта бисте поручили нашим верницима овде у Америци?

Да се сви држе заједно, да се окупљају око цркве. Где се направи црква да ту купе кућу, имање, да се групишу око цркве. Наша села су тако опстала. Онда ће наша деца бити у том окружењу. Овде постоји план, отац Немања је направио план да направи школу. Све око цркве и око те школе треба да буду српске заједнице, српске куће. Треба да се окупљамо око литургије, око молитве, а онда преко недеље свако за својим обавезама, а у недељу поново ту и онда се поврати живот и опет свака недеља за недељом. Господ Бог ће богословити, доћи ће нова поколења која ће гледати од нас и то научити. Што ми децу научимо то ће она радити.

Отац Предраг у Америци ће боравити до краја новембра. Нада се да су његове беседе и проповеди допрле до срца и душа верника и поручује:

Моја улога је у томе да вас упутим ка Богу, ставим на ноге да и даље идете сами. Идите по свету и проповедајте, и нека вас по љубави познају да сте моји ученици.

04.11. 2022.

Пише: АНДРИАНА БЈЕДОВ

Објављено на: https://chicagodesavanja.us