Vreme u Malme da se krene…

Ponovo u traktoru što ore nebo… Razmišljam šta bi mi pradeda rekao kad bih mu rekao da umem da letim, ali mislim da letenje nije problem, već sletanje…

No, šalu na stranu. Nikad čovek nije bliže Bogu nego kad je u avionu, baš zato što se više moli da avion ”pretekne” put. Što bi rekao Matija Bećković: ”U avionu koji pada nema ateista.”

Stjuardese mi rekle da sednem u trinaesti red. Kažu ima više mesta za noge… Sva sreća pa nisam sujeveran! Inače…

A, da… Rekle su mi i da sam ja zadužen da otvaram vrata ”ako đavo dođe po svoje”…

I takoo… I ovaj put ćete putovati sa mnom.

Naš narod je nešto posebno na ovom svetu. Verujte mi kad vam kažem to. Ipak sam ja donekle gazda Jovanča. Video sam sveta i naroda. Iako su i drugi narodi dobri, ali niko nije više povezan jedan sa drugima od nas. Zato nas sve boli što nas boli. Boli nas i tužni smo zajedno, ili se pak radujemo zajedno ili ratujemo i ginemo zajedno… Samo teško živimo zajedno.

Kao braća i sestre koji nikako da odrastu pa se svađaju. Ili nas pak drugi svađaju. Kako god. Svaki put kad idem na misiju po svetu isprate me sa našeg aerodroma i dočekaju kao rođenog oca ili dete. Srećni što me vide, grle me i puštaju preko reda (pa kako drugačije).

Ovaj put u avionu stjuardesa mi je na salveti napisala imena da spomenem na molitvi, a prvi oficir i pilot izrazili su želju da me vide. Nisam pilotirao, ne bojte se, ali sam bio u kokpitu. Taman imaju mesta od svih instrumenata kao ja u fići. S tim što ja u fići imam dva prekidača…

Na kraju su mi ponudili i da me voze kolicima kroz aerodrom pošto neke babe nisu došle. Eto koliko je srce njihovo. No mene to podseti na ”Žikinu dinastiju” i taksiranje po ludnici, pa se nasmejah. Zahvalio sam im se na ljubavi i pažnji i zagrlio ih sve. Blagoslovio i pustio da se avionom vrate svojim porodicama. A ja eto dođoh u Švedsku…

Na carini strankinja. Gleda moj krst na gruzijskoj pletenoj kamilavci pa spoji ruke i pokloni se. Vidi se  vera u čoveku. Vidi se da pozdravljaju onoga koji dolazi u ime Gospodnje.

Prođoh carinu pa se nađoh sa divnim ocem Željkom. Vozio je 70 kilometara na sat na autoputu ne bi li se ispričali do smeštaja. No, biće još prilike za priču. Na kraju krajeva, zato sam i došao ovde…

Bogu hvala prepuna sala. Švedska velika zemlja… Obala duga 2 500 kilometara.

Večeras su ljudi došli putujući po 400 kilometara. A ja otegao predavanje preko dva sata. Ne umem da stanem. Zalaufao se. Ako… Da imaju o čemu da pričaju.

Upravo sam seo u auto pa nazad u smeštaj koji je dva sata odavde.

Ovo večeras je prvo od moja četiri predavanja koja će ovde činiti celinu. Predavanja koja će dati kompletan odgovor za sva naša pitanja koja su krucijalna za rast čoveka u ovom svetu. Prvo od tih predavanja bilo je na temu otuđenja…

(nastaviće se…)