Време у Малме да се крене…

Поново у трактору што оре небо… Размишљам шта би ми прадеда рекао кад бих му рекао да умем да летим, али мислим да летење није проблем, већ слетање…

Но, шалу на страну. Никад човек није ближе Богу него кад је у авиону, баш зато што се више моли да авион ”претекне” пут. Што би рекао Матија Бећковић: ”У авиону који пада нема атеиста.”

Стјуардесе ми рекле да седнем у тринаести ред. Кажу има више места за ноге… Сва срећа па нисам сујеверан! Иначе…

А, да… Рекле су ми и да сам ја задужен да отварам врата ”ако ђаво дође по своје”…

И такоо… И овај пут ћете путовати са мном.

Наш народ је нешто посебно на овом свету. Верујте ми кад вам кажем то. Ипак сам ја донекле газда Јованча. Видео сам света и народа. Иако су и други народи добри, али нико није више повезан један са другима од нас. Зато нас све боли што нас боли. Боли нас и тужни смо заједно, или се пак радујемо заједно или ратујемо и гинемо заједно… Само тешко живимо заједно.

Као браћа и сестре који никако да одрасту па се свађају. Или нас пак други свађају. Како год. Сваки пут кад идем на мисију по свету испрате ме са нашег аеродрома и дочекају као рођеног оца или дете. Срећни што ме виде, грле ме и пуштају преко реда (па како другачије).

Овај пут у авиону стјуардеса ми је на салвети написала имена да споменем на молитви, а први официр и пилот изразили су жељу да ме виде. Нисам пилотирао, не бојте се, али сам био у кокпиту. Таман имају места од свих инструмената као ја у фићи. С тим што ја у фићи имам два прекидача…

На крају су ми понудили и да ме возе колицима кроз аеродром пошто неке бабе нису дошле. Ето колико је срце њихово. Но мене то подсети на ”Жикину династију” и таксирање по лудници, па се насмејах. Захвалио сам им се на љубави и пажњи и загрлио их све. Благословио и пустио да се авионом врате својим породицама. А ја ето дођох у Шведску…

На царини странкиња. Гледа мој крст на грузијској плетеној камилавци па споји руке и поклони се. Види се  вера у човеку. Види се да поздрављају онога који долази у име Господње.

Прођох царину па се нађох са дивним оцем Жељком. Возио је 70 километара на сат на аутопуту не би ли се испричали до смештаја. Но, биће још прилике за причу. На крају крајева, зато сам и дошао овде…

Богу хвала препуна сала. Шведска велика земља… Обала дуга 2 500 километара.

Вечерас су људи дошли путујући по 400 километара. А ја отегао предавање преко два сата. Не умем да станем. Залауфао се. Ако… Да имају о чему да причају.

Управо сам сео у ауто па назад у смештај који је два сата одавде.

Ово вечерас је прво од моја четири предавања која ће овде чинити целину. Предавања која ће дати комплетан одговор за сва наша питања која су круцијална за раст човека у овом свету. Прво од тих предавања било је на тему отуђења…

(наставиће се…)