И такоо…Дођох са јутарње молитве, попих чај, скинух мантију, па право у пластеник. Да се ломе заперци, скида зрео плод, чупа коров итд. А са чела зној на обрве, са обрва на образе, а преко њих у браду па на земљу. Као са олука зној само иде. Често обрве...
Tacno tako. Otimaju nam zemlju i vazduh koji udisemo, vodu koju pijemo, otimaju zivot. Vreme je da ustanemo, da zastitimo sve sto smo od predaka primili, da imamo sta pokolenju ostavitiSource link
Кад олује дођу онда ће спасти шминке и провериће се квалитет материјала од којег смо себе зидали. Често пута слушам људе који су јаки на речима али кад невоља дођу онда заћуте, побегну и повуку се. Таквих је данас много. Виђам то свакодневно. Највеће кукавице су они који нападају...
Кад смо били мали и били само “ја”, размишљали смо и сањали о стварима које нас очекују и које би волели да нас чекају.Кад смо почели свој живот удвоје, па почело да се размножава, да буде утроје, учетворо итд, онда су и снови и жеље почели да се умножавају....
Једном приликом ме је један старији монах питао да ли ме деца воле.. Можда необично питање, али разумео сам га. Рекох му: ”Недовољно! Дали би живот за мене!”Како је недовољно дати живот за неког? Није ли то највећа љубав како је рекао и сам Господ: ”Нема веће љубави него положити живот...
