Snaga reči Starca Vukašina iz Klepaca(svedočenje dr Zeca, preživelog logoraša)
Ovaj pavoslavni Srbin, Novomučenik iz Jasenovca, rodom je iz hercegovačkog sela Klepci, koje se nalazi na istočnoj obali Neretve (naspram Čapljine).
Bio je rodom od familije Mandrapa, i zvao se Vuksan-Vukan-Vuk, Vukašin. Treba da je rođen negde krajem 19. veka, najverovatnije u svome selu, ali je rano otišao i radio u Sarajevu, pa ga se zato oni Klepčani koji su preživeli ustaški genocid nad Srbima 1941-45. malo sećaju, dok ga se pojedini Srbi u Sarajevu dobro sećaju. U Sarajevu je porodica Mandrapa bila poznata kao pobožna srpska trgovačka porodica, blisko povezana sa Starom Sarajevskom crkvom.
Kada je 1941. došla ustaška zločinačka NDH, Vukašin, koji je do tada često viđan u Staroj Srpskoj crkvi Sv. Arhanđela u Sarajevu, sklonio se u svoje selo, ali su hrvatske ustaše rimokatolici i tamo došli, pobili mu sve u njegovoj i drugim kućama u Klepcima i susednim Prebilovcima, kao i mnoge druge Srbe u dolini Neretve i po skoro čitavoj Hercegovini, i tada bude uhvaćen i Vukašin. Kažu da je bio na “nekim šumskim radovima”, ali izgleda da se bio sklonio “u šumu”, tj. u neki od zbegova Srpskog naroda, gde su se progonjeni i ubijani Srbi sklanjali da bi sačuvali goli život.
Iz rodne mu Hercegovine odveden je u Sarajevo, a odatle 1942. godine deportovan u zloglasni logor Jasenovac, zajedno sa mnogim drugim pravoslavnim Srbima. U Jasenovcu je Starac Vukašin (iako nije bio mnogo star, no je krijući se po šumi sav bio zarastao u već prosedu bradu), pogubljen januara 1943. godine.
Najveći ustaški koljač iz Jasenovca Žile Friganović iz Šibenika poludeo je pošto je na komade iskasapio srpskog starca Vukašina Mandrapu, koji je s prkosom odbio da izgovori “Živeo poglavnik Pavelić”. Svaki put kada je odbio pozdrav, Friganović je Vukašinu sekao deo po deo tela. Krenuo je od ušiju, nosa, sve dok mu iz grudi nije iščupao srce – zapisao je posle rata preživeli logoraš, psihijatar dr Nedeljko Zec, osnivač i profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu.
Sve je počelo u januaru 1943, kada je komandant logora Ivica Matković naredio doktoru Zecu da pregleda Friganovića. Ovo je njegovo svedočanstvo:
Kad sam ušao u sobu, pričao je dr Zec, Žile je sjedio razdrljen, razbarušene kose, sa zakrvavljenim očima i pijanim izrazom lica. Na stolu je bila napola ispijena boca rakije i nekoliko čašica u neredu.
“A, došao si, doktore. Sjedi tu na stolicu, i ako hoćeš posluži se rakijom”, rekao je.
”Znam”, odgovorih mu kratko.
Posle izvjesnog vremena nekako se smirio, a zatim se iznenadno zacerekao, odajući neke neartikulisane glasove.
“Znaš li ti, doktore, zašto sam te zovnuo večeras ovđe? Razumije se da ne znaš. Ali, ne boj se, neću te zaklati. Moraš mi obećati da ćeš mi pomoći.”
”Što mognem, učinit ću.”
Nalio je čašu rakije i odmah je iskapio, ponovo je napunio, a meni doturio bocu i naredio da sebi napunim čašu.
”Elem, doktore, sad smo ovđe nas dvojica sami. I ako itko išta od ovoga što ćemo razgovarati sazna, ti znaš što te čeka.”
Zatim je isprekidano i neujednačeno nastavio:
”Više ne mogu da podnesem ove muke. Ne pomaže mi ni klanje, ni mučenje, ni krv, ni jauk, ni žene, ni rakija. Vrlo dobro znaš tko sam ja. Eto ja, Žile, najkrvaviji ustaša u Jasenovcu, koji je poklao desetine hiljada logoraša i najviše zadovoljstvo doživio u tom klanju, eto, taj Žile je sada poslednja pačavra, zbog tamo nekakvog starog, smrdljivog seljačine Vukašina iz Klepaca.”
Ponovo je zastao, ispio čašu rakije, pa nastavio:
”Ti se sjećaš kad je u kolovozu Jure Maričić poslao oko 4.000 ljudi u Gradinu na klanje. Tada smo se Pero Brzica, Zrinušić, Šipka i ja opkladili tko će te noći zaklati najviše logoraša. Već poslije jednog sata bio sam daleko ispred po broju zaklanih. Nikad u životu nisam osjetio takvo blaženstvo, i već poslije nekoliko sati zaklao sam 1.100 ljudi, dok su ostali jedva stigli da zakolju po 300-400. Dok sam bio u najvećem zanosu, slučajno sam bacio pogled u stranu i tu ugledao jednog postarijeg seljaka koji s nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno gleda kako ja koljem i kako mi se žrtve u najvećim mukama preturaju. Taj njegov pogled nekako me presjekao: učinilo mi se kao da sam se iz onog najvišeg zanosa najednom skamenio i jedno vrijeme nisam mogao da se maknem. A zatim sam otišao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, a njega poslali u Jasenovac. On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom, koji je mene teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ga, u meni se najednom razbuktala želja da mu mir i spokojstvo razbijem najsvirepijim mučenjima i da u njegovim mukama, bolu i koprcanju povratim zanos. Izdvojio sam ga i stavio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: Živio poglavnik Pavelić, ako to ne kaže, da ću mu odsjeći uho. Vukašin je šutio. Otkinuo sam mu uho. Nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče: Živio Pavelić, ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje šutio: otkinuo sam mu i drugo uho. Viči: Živio Pavelić, ili ću ti otkinuti nos. A kad sam mu i po četvrti put zapovjedio da uzvikne: Živio Pavelić, i zaprijetio da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao, i uperivši pogled nekako kroz mene i preko mene u neizvjesnost, polako i razgovijetno mi je dobacio: Radi ti, dijete, svoj posao. Poslije svega te njegove poslednje riječi potpuno su me izbezumile, skočio sam i iskopao mu oči, isjekao srce, preklao grlo od uha do uha i nogama ga sjurio u jamu. Ali, tada je i u meni nešto prepuklo i te noći nijesam više mogao da koljem. Pero Brzica je pobijedio, jer je zaklao 1.350 logoraša, i ja sam mu bez riječi platio opkladu.”
Poslije ove čudovišne ispovijesti Žile je najednom umukao, unezvijereno se zagledao negđe u daljinu i neko vrijeme ostao kao skamenjena figura. Zatim su mu se počeli nepravilno trzati mišići na licu, očima je sijevao okolo, stezao šake i zarivao nokte sebi u dlanove, počeo je nepravilno da diše. Odjednom, provalilo je iz njega neko čudovišno jecanje i plač s rikanjem. Neočekivano, naglo je ustao iz fotelje i srušio se na koljena ispred mene. U jednom mahu uhvatio je i počeo da ljubi moju ruku. Tek poslije prvog zaprepašćenja mogao sam kroz njegovo rikanje da razaberem kako govori:
”Doktore, ko Boga te molim, pomozi mi! Ja znam da sam kukavica i ne mogu sam sebi ove muke prekratiti jednim hicem iz revolvera. Ni klanje, ni mučenje, ni najsvirepija zlostavljanja logoraša više mi ne pomažu, ne pomaže mi više ni ispovijest, ni molitva logorskog fratra Brekala. Ne pomaže ni razvrat sa ženama, ni piće, ni orgijanje. Ništa mi više ne pomaže. A ja sam određen za liječnički pregled za komisiju. Ti ćeš tamo biti kao liječnik i davat ćeš stručne prijedloge. Doktore, preklinjem te, pošalji me negđe na odmor, u neku banju, da se tamo pokušam primiriti.”
”Dobro, predložit ću da te pošalju u Lipik.”
Poslije histeričnog plača Žile se smirio i pridigao, stao preda me i mrko mi dobacio:
”Sad znaš sve. Možeš ići.”
Ostavite odgovor